BTS Univerzum - vremenska linija 12
Imajte na umu - ovo je izmišljena priča koju su kreirali Big Hit i BTS! Vremenom, postala je poznata kao BU tj. BTS Universe (BTS Univerzum).
3. avgust - Da li je Seokjin pronašao svesku njegovog oca ili je to sveska koju je on napisao, ne znamo. U svakom slučaju, to je poslednja beleška koja je do sada objavljena (kao uvod u "LY: Answer" album) i sa njom nismo dobili odgovore koje smo očekivali. Naravno, beleška je otvorila prostor za nove teorije...
"Otvorio sam vrata školske ostave. Letnja noć mešala je miris toplog vazduha, plesni i prašine. Nekoliko scena mi je prošlo kroz glavu. Direktorove sjajne cipele, Namjoon_ov izraz lica dok je stajao ispred vrata naše učionice ("sigurno si imao razlog"), poslednji dan škole kad sam okrenuo leđa Hoseok_u i nastavio sam. Iznenada, osetio sam hladnoću u srcu. Preplavile su me zamršene emocije poput bola, koju bi mogli da nazovemo i iritacijom ili strahom. Moje telo i srce su mi jasno govorili šta moram da uradim. Moram da napustim ovo mesto.
Taehyung me je uhvati za rame, možda zato što je primetio kako se osećam. "Hyung. Pokušaj još jednom. Pokušaj da se setiš šta se sve dogođalo ovde". Sklonio sam njegovu ruku i okrenuo se. Već nekoliko sati smo lutali okolo, bilo je baš sparno. Bio sam iscrpljen. Ostali su me gledali, izgledalo je kao da nisu znali šta da kažu. Sećanja. Sećanja o kojima je govorio Taehyung za mene su bila potpuno beznačajna. Govorio je šta sam radio, šta mi se događalo, šta smo svi zajedno radili. Moguće. Izgledalo je da govori istinu. Međutim, sećanja nisu nešto što treba samo razumeti i prihvatiti. Nije tako jednostavno razumeti iskustva, ono što ti se dogodilo, a o čemu slušaš od drugih. Sećanja se duboko ukorenjena u srcu, mislima i duši. Mene su za ovo mesto vezivala samo loša sećanja. Uspomene koje su me povređivale i zbog kojih sam hteo da pobegnem.
Do rasprave između mene i Taehyung_a došlo je u trenucima kad sam želeo da izađem. On je pokušao da me zaustavi. Obojica smo bili iscrpljeni. Udarci, izbegavanja i suzdržavanja bili su spori i mučni, kao da se događaju u nekoj gustoj i toploj tečnosti. Iznenada, naša stopala su se zapetljala. Zapitao sam se da li mogu da se oslonim na zid, već u narednom trenutku sam izgubio ravnotežu i pao.
Nisam mogao odmah da razumem šta se dogodilo. Od prašine koja se razletela nisam mogao da otvorim oči, niti da udahnem vazduh. Počeo sam da kašljem. Da li si dobro? neko me je pitao, tada sam shvatio da sam pao na pod. Ustao sam i video da se ono što sam ja mislio da je zid srušilo. Iza njega se nalazio veliki prostor. U početku, niko se nije pomerao. Nema šanse. Toliko smo vremena provodili ovde. Čuo sam da to neko govori. Niko od nas nije mogao da prihvati da se taj prostor nalazio iza zida. Ali, šta je to? Pošto se prašina slegla, videli smo ormar smešten u praznom prostoru.
Namjoon je otvorio vrata ormara. Zakoračio sam napred. U njemu se nalazila samo jedna sveska. Namjoon je uzeo svesku i otvorio je. Na trenutak sam prestao da dišem. Na prvoj stranici sveske koja je delovala kao prilično stara nalazilo se ime koje nisam očekivao da ću videti. Bilo je to ime mog oca. Namjoon je krenuo da okreće list, ali ja sam zgrabio svesku. Pogledao me je iznenađeno, ali nije me bilo briga za to. Leteo sam kroz listove. Izgledalo je da će se sveska raspasti pod udarcima mojih prstiju.
U svesci koja je ličila na spomenar bile su zapisane stvari koje su on i njegovi drugovi radili tokom školovanja. Ne, to nije ličilo na neki izveštaj u kom možete videti šta se događalo svakog dana. Nije bilo zapisa po nekoliko meseci, a tu je i stranica koju nije moguće pročitati zato što je umrljana krvlju. Ipak, postalo mi je jasno. Moj otac je prolazio kroz ono, kroz šta ja sada prolazim. Pravio je iste greške kao ja i pokušavao na sve načine da ih ispravi.
Sveska mog oca bila je nešto poput evidencije neuspeha. Na kraju, moj otac je odustao. Zaboravio je, predao se i izbegavao sve to. Izneverio je svoje drugove. Na zadnjoj stranici gde se nalazio datum, stajala je samo fleka od crnog mastila. Ostatak stranica je bio prazan, ali se ta fleka od crnog mastila videla sve do zadnje stranice. Ta mrlja, fleka, jasno i glasno je govorila o neuspehu mog oca.
Ne znam koliko je vremena prošlo, sve je postalo maglovito. U trenutku kad je povetarac ušao kroz prozor postalo je sveže, izgleda - da je najmračniji deo dana onaj pre nego što se Sunce pojavi. Namjoon i ostali su spavali na podu. Pogledao sam u zid. Video sam da je negde zapisano ime mog oca. Ispod njega je stajala rečenica. Sve je počelo ovde.
Osetio sam nešto na vrhovima prstiju dok sam zatvarao svesku. Bila su to neka zamućena slova u mrlji od mastila. Osetio sam nešto čudno ispred prozora. Izgledalo je kao da Sunce počinje da se uzduže. Ipak, noć se još nije završila. Nije noć, ali nije ni zora. U mešavini mraka i nejasnog svetla, pojavila su se slova između linija na crnoj mrlji od mastila.
U svesci su zapisane uspomene, one koje je moj otac rešio da zaboravi, one za koje je odlučio da ih se više nikad ne seti. Odštampane oznake na svesci su već izbledele, a ispod mojih prstiju osećao se kovitlac onoga šta je on preživeo - njegovih strahova, naizgled nepremostivog očaja i slabe nade. Mapa oštećene duše mog oca ostala je u svesci.
Zaplakao sam čim sam zatvorio svesku. Dugo sam tako sedeo, najzad sam podigao glavu, moji drugovi su i dalje spavali. Pogledao sam svakog od njih. Ne znam, da li smo morali da dođemo ovde. Za nas, sve je tu počelo. Zajedno smo učili o tome kako da nešto uradimo kao tim i zadovoljstvu koje donosi zajednički smeh. Moja prva greška, koju nikad neću moći jasno i glasno da priznam, ostaje poput otvorene rane.
Razmišljao sam o tome da sve ovo nije slučajnost. Možda sam morao da se pojavim ovde na kraju. Jedino tako sam mogao da shvatim značenje greški koje sam napravio, kao i bol i patnju koje su te greške prouzrokovale. Za mene, sve ovo je značilo da ću moći da napravim prvi korak u pronalaženju mape moje duše." - Seokjin, 3. avgust 2022.
2022.
"Otvorio sam vrata školske ostave. Letnja noć mešala je miris toplog vazduha, plesni i prašine. Nekoliko scena mi je prošlo kroz glavu. Direktorove sjajne cipele, Namjoon_ov izraz lica dok je stajao ispred vrata naše učionice ("sigurno si imao razlog"), poslednji dan škole kad sam okrenuo leđa Hoseok_u i nastavio sam. Iznenada, osetio sam hladnoću u srcu. Preplavile su me zamršene emocije poput bola, koju bi mogli da nazovemo i iritacijom ili strahom. Moje telo i srce su mi jasno govorili šta moram da uradim. Moram da napustim ovo mesto.
Taehyung me je uhvati za rame, možda zato što je primetio kako se osećam. "Hyung. Pokušaj još jednom. Pokušaj da se setiš šta se sve dogođalo ovde". Sklonio sam njegovu ruku i okrenuo se. Već nekoliko sati smo lutali okolo, bilo je baš sparno. Bio sam iscrpljen. Ostali su me gledali, izgledalo je kao da nisu znali šta da kažu. Sećanja. Sećanja o kojima je govorio Taehyung za mene su bila potpuno beznačajna. Govorio je šta sam radio, šta mi se događalo, šta smo svi zajedno radili. Moguće. Izgledalo je da govori istinu. Međutim, sećanja nisu nešto što treba samo razumeti i prihvatiti. Nije tako jednostavno razumeti iskustva, ono što ti se dogodilo, a o čemu slušaš od drugih. Sećanja se duboko ukorenjena u srcu, mislima i duši. Mene su za ovo mesto vezivala samo loša sećanja. Uspomene koje su me povređivale i zbog kojih sam hteo da pobegnem.
Do rasprave između mene i Taehyung_a došlo je u trenucima kad sam želeo da izađem. On je pokušao da me zaustavi. Obojica smo bili iscrpljeni. Udarci, izbegavanja i suzdržavanja bili su spori i mučni, kao da se događaju u nekoj gustoj i toploj tečnosti. Iznenada, naša stopala su se zapetljala. Zapitao sam se da li mogu da se oslonim na zid, već u narednom trenutku sam izgubio ravnotežu i pao.
Nisam mogao odmah da razumem šta se dogodilo. Od prašine koja se razletela nisam mogao da otvorim oči, niti da udahnem vazduh. Počeo sam da kašljem. Da li si dobro? neko me je pitao, tada sam shvatio da sam pao na pod. Ustao sam i video da se ono što sam ja mislio da je zid srušilo. Iza njega se nalazio veliki prostor. U početku, niko se nije pomerao. Nema šanse. Toliko smo vremena provodili ovde. Čuo sam da to neko govori. Niko od nas nije mogao da prihvati da se taj prostor nalazio iza zida. Ali, šta je to? Pošto se prašina slegla, videli smo ormar smešten u praznom prostoru.
Namjoon je otvorio vrata ormara. Zakoračio sam napred. U njemu se nalazila samo jedna sveska. Namjoon je uzeo svesku i otvorio je. Na trenutak sam prestao da dišem. Na prvoj stranici sveske koja je delovala kao prilično stara nalazilo se ime koje nisam očekivao da ću videti. Bilo je to ime mog oca. Namjoon je krenuo da okreće list, ali ja sam zgrabio svesku. Pogledao me je iznenađeno, ali nije me bilo briga za to. Leteo sam kroz listove. Izgledalo je da će se sveska raspasti pod udarcima mojih prstiju.
U svesci koja je ličila na spomenar bile su zapisane stvari koje su on i njegovi drugovi radili tokom školovanja. Ne, to nije ličilo na neki izveštaj u kom možete videti šta se događalo svakog dana. Nije bilo zapisa po nekoliko meseci, a tu je i stranica koju nije moguće pročitati zato što je umrljana krvlju. Ipak, postalo mi je jasno. Moj otac je prolazio kroz ono, kroz šta ja sada prolazim. Pravio je iste greške kao ja i pokušavao na sve načine da ih ispravi.
Sveska mog oca bila je nešto poput evidencije neuspeha. Na kraju, moj otac je odustao. Zaboravio je, predao se i izbegavao sve to. Izneverio je svoje drugove. Na zadnjoj stranici gde se nalazio datum, stajala je samo fleka od crnog mastila. Ostatak stranica je bio prazan, ali se ta fleka od crnog mastila videla sve do zadnje stranice. Ta mrlja, fleka, jasno i glasno je govorila o neuspehu mog oca.
Ne znam koliko je vremena prošlo, sve je postalo maglovito. U trenutku kad je povetarac ušao kroz prozor postalo je sveže, izgleda - da je najmračniji deo dana onaj pre nego što se Sunce pojavi. Namjoon i ostali su spavali na podu. Pogledao sam u zid. Video sam da je negde zapisano ime mog oca. Ispod njega je stajala rečenica. Sve je počelo ovde.
Osetio sam nešto na vrhovima prstiju dok sam zatvarao svesku. Bila su to neka zamućena slova u mrlji od mastila. Osetio sam nešto čudno ispred prozora. Izgledalo je kao da Sunce počinje da se uzduže. Ipak, noć se još nije završila. Nije noć, ali nije ni zora. U mešavini mraka i nejasnog svetla, pojavila su se slova između linija na crnoj mrlji od mastila.
U svesci su zapisane uspomene, one koje je moj otac rešio da zaboravi, one za koje je odlučio da ih se više nikad ne seti. Odštampane oznake na svesci su već izbledele, a ispod mojih prstiju osećao se kovitlac onoga šta je on preživeo - njegovih strahova, naizgled nepremostivog očaja i slabe nade. Mapa oštećene duše mog oca ostala je u svesci.
Zaplakao sam čim sam zatvorio svesku. Dugo sam tako sedeo, najzad sam podigao glavu, moji drugovi su i dalje spavali. Pogledao sam svakog od njih. Ne znam, da li smo morali da dođemo ovde. Za nas, sve je tu počelo. Zajedno smo učili o tome kako da nešto uradimo kao tim i zadovoljstvu koje donosi zajednički smeh. Moja prva greška, koju nikad neću moći jasno i glasno da priznam, ostaje poput otvorene rane.
Razmišljao sam o tome da sve ovo nije slučajnost. Možda sam morao da se pojavim ovde na kraju. Jedino tako sam mogao da shvatim značenje greški koje sam napravio, kao i bol i patnju koje su te greške prouzrokovale. Za mene, sve ovo je značilo da ću moći da napravim prvi korak u pronalaženju mape moje duše." - Seokjin, 3. avgust 2022.
- Uskoro, beleške koje su izašle uz "LY: Answer" album -
Коментари
Постави коментар